PRE­VEO I PRI­RE­DIO: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Austrij­ski car Le­o­pold iz­dao je ma­ni­fest, u ko­jem je po­zvao Sr­be da ak­tiv­no uče­stvu­ju u svim bor­ba­ma pro­tiv Tu­ra­ka, a u slu­ča­ju po­ra­za, pred­lo­žio im je da se pre­se­le na te­ri­to­ri­ju im­pe­ri­je, obe­ća­va­ju­ći im po­li­tič­ku i vjer­sku auto­no­mi­ju. Osva­jač­ki na­pa­di Tu­ra­ka su se za­vr­ši­li 1. ok­to­bra 1690. go­di­ne, po­što su za­u­ze­li Be­o­grad.
1690. go­di­ne u to­ku austro-tur­skog ra­ta, ko­ji se za­vr­šio po­ra­zom i po­vla­če­njem austrij­ske voj­ske, skla­nja­ju­ći se od zvjer­sta­va Osman­li­ja, oko 60–70 hi­lja­da Sr­ba, spa­sa­va­ju­ći se od te­ro­ra tur­ske voj­ske, na če­lu sa pa­tri­jar­hom Ar­se­ni­jem III Čar­no­je­vi­ćem, na­pu­sti­li su te­ri­to­ri­je srp­skih ze­ma­lja ko­je je po­ko­ri­la Oto­man­ska im­pe­ri­ja. Ta „ve­li­ka se­o­ba Sr­ba“ stvo­ri­la je pra­zan pr­o­stor u Ju­žnoj Sr­bi­ji, a po­seb­no na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, gdje je bio cen­tar Peć­ke pa­tri­jar­ši­je.
Sr­bi su se pre­se­li­li u ze­mlju Hab­zbur­ga, u nje­ne ju­go­i­stoč­ne obla­sti, uglav­nom u Ba­ra­nju, Bač­ku, Ba­nat i Srem, ko­je su od dav­ni­na bi­le na­se­lje­ne Sr­bi­ma. Po­sli­je 1848. go­di­ne te obla­sti su na­zva­ne Voj­vo­di­nom. Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić je od 1690. do 1706. go­di­ne bio na če­lu Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u ju­go­i­stoč­nim obla­sti­ma Hab­zbur­ške mo­nar­hi­je. Beč je pri­znao cr­kve­nu auto­no­mi­ju Sr­ba i na osno­vu to­ga je bi­la osno­va­na Kar­lo­vač­ka epar­hi­ja i or­ga­ni­zo­va­na srp­ska za­jed­ni­ca. Ali su Sr­bi i pa­tri­jarh Ar­se­ni­je po­ste­pe­no shva­ta­li i sve im je bi­lo ja­sni­je da austrij­ska im­pe­ri­ja sve vi­še ga­zi nji­ho­vu slo­bo­du, da im stva­ra sve vi­še pro­ble­ma i ne­vo­lja, isto ka­ko su im to ra­ni­je ra­di­li Tur­ci. Po­lo­žaj srp­skih do­se­lje­ni­ka u tom pe­ri­o­du je bio ta­ko bi­je­dan i mno­go loš, jer su austrij­ski mo­narh i ka­to­lič­ka cr­kva bi­li upor­ni da se po­ka­to­li­če­nje Sr­ba po­ja­ča, što je pa­tri­jar­ha Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve i na­tje­ra­lo da se obra­ti ru­skoj vla­di za po­moć.
Na­vo­di­mo ne­ko­li­ko do­ku­me­na­ta, gdje on „mo­li“ za po­moć „isto­vjer­nu i isto­krv­nu“ Ru­si­ju. Kra­jem XVII vi­je­ka Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić us­po­sta­vio je do­bre od­no­se i bli­ske kon­tak­te sa ru­skim am­ba­sa­do­rom u Be­ču K.N. Ne­fi­ma­no­vim. 1696. go­di­ne pa­tri­jarh je vi­še pu­ta po­sje­tio ru­skog di­plo­ma­tu i go­vo­rio mu sa „su­za­ma“ o ra­za­ra­nju pra­vo­slav­nih cr­ka­va od stra­ne ka­to­lič­kih epi­sko­pa i na­sil­nom po­ka­to­li­ča­va­nju do­se­lje­ni­ka.
Na Tro­ji­čin dan 1697. go­di­ne srp­ski pa­tri­jarh je odr­žao li­tur­gi­ju u ru­skoj am­ba­sa­di. Ne­fi­ma­nov je po­dr­žao pa­ri­jar­ha ma­te­ri­jal­no i na­pi­sao mol­bu austrij­skoj vla­di, u ko­joj ih je upo­znao sa po­ni­ža­va­njem i pro­go­nom srp­skih do­se­lje­ni­ka. To je bio pr­vi istup ru­skog za­va­nič­ni­ka, ko­ji je stao u za­šti­tu Sr­ba u Austrij­skoj mo­nar­hi­ji.
1697. go­di­ne iz Ru­si­je je bi­lo upu­će­no Ve­li­ko iza­slan­stvo u za­pad­nu Evro­pu, u či­jem je sa­sta­vu bio lič­no car Pe­tar kao obi­čan vo­lon­ter pod ime­nom Pe­tra Mi­haj­lo­va. Iza­sla­ni­ci iz Ru­si­je, po­zna­ti i uti­caj­ni po­li­ti­ča­ri, sa­bor­ci Pe­tra Alek­se­je­vi­ča, išli su u Evro­pu da učvr­ste i pro­ši­re ko­a­li­ci­ju ze­ma­lja u bor­bi sa Tur­ci­ma za cr­no­mor­ske oba­le i pri­mor­je. Ve­li­ko iza­slan­stvo je sti­glo u Beč 1698. go­di­ne, u pre­sto­ni­cu Austrij­ske mo­nar­hi­je. Is­ko­ri­stiv­ši pri­su­stvo opu­no­mo­će­nih ru­skih iza­sla­ni­ka u pre­sto­ni­ci Hab­zbur­ga, srp­ski pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić je pre­dao mol­bu, ko­ja je bi­la adre­si­ra­na na ime ru­skog ca­ra Pe­tra. Mo­lio ga je da za­šti­ti pra­vo­slav­ne Sr­be od na­sil­nog po­ka­to­li­ča­va­nja, da se za­u­zme kod austrij­skog im­pe­ra­to­ra za „sve­tu pra­vo­slav­nu vje­ru i da ob­no­vi pra­va na slo­bo­du vje­ro­i­spo­vi­je­sti, ko­ja je da­ta srp­skom na­ro­du kad su se do­se­li­li na te­ri­to­ri­je im­pe­ri­je.
U do­ku­men­tu „Ve­li­kog iza­slan­stva“ od 9. ju­la 1698. go­di­ne o pre­da­ji mol­be pa­tri­jar­ha Ar­se­ni­ja III Čar­no­je­vi­ća iza­sla­ni­ci­ma iz Ru­si­je, a u ve­zi sa pri­ti­sci­ma ka­to­lič­ke cr­kve na srp­ske do­se­lje­ni­ke pi­še:
„9. jul. Srp­ski pa­tri­jarh Ar­se­ni­je III Čar­no­je­vić bio je kod Ve­li­kog i opu­no­mo­će­nog iza­slan­stva i kod go­spo­da­ra i pre­dao im mol­bu. U mol­bi je pi­sa­lo:
– Već je sko­ro 10 go­di­na ka­ko sam do­šao iz Sr­bi­je, sa­da tur­ske obla­sti, pod vlast će­sar­skog ve­li­čan­stva sa ve­li­kim srp­skim na­ro­dom do 100 hi­lja­da pra­vo­slav­nih hri­šćan­skih du­ša.
I po nje­go­vom će­sar­skom de­kre­tu do­bi­li smo do­zvo­lu da se na­se­li­mo po­red Ma­đa­ra za Bu­di­mom, u jed­nom di­je­lu ma­đar­ske ze­mlje, na ko­joj su i ra­ni­je ži­vje­la na­ša bra­ća Sr­bi. Mi smo se tu na­se­li­li i sa­gra­di­li Bo­ži­je cr­ke i ma­na­sti­re. Će­sar­sko ve­li­čan­stvo nam je obe­ća­lo da nam cr­kve ne­će ni­ko di­ra­ti i ne­će vr­ši­ti na­si­lje nad na­šom vje­rom. A ta nji­ho­va ze­mlja se na­la­zi na sa­moj gra­ni­ci sa Tur­skom i mi Sr­bi stal­no ra­tu­je­mo sa Tur­ci­ma zbog te ze­mlje i plus sva­ke go­di­ne po­ma­že­mo će­sar­sku voj­sku sa 8–10 hi­lja­da svo­jih voj­ni­ka (ko­nji­ca i pje­ša­di­ja) u bor­bi pro­tiv Tu­ra­ka. A da­nas ih će­sa­re­vi vla­sto­dr­šci i je­zu­i­ti pri­si­lja­va­ju na uni­ja­će­nje i na­to­va­ra­ju na njih no­ve na­me­te i po­re­ze, po­vrh onih ko­je su ima­li...
Ve­li­ki i opu­no­mo­će­ni iza­sla­ni­ci, pri­miv­ši tu mol­bu, re­kli su da će o to­me oba­vi­je­sti­ti lju­de, sa ko­ji­ma su raz­go­va­ra­li i ko­ji su bli­ski će­sa­ru, jer im je to na­re­dio go­spo­dar”.
NA­STA­VI­ĆE SE